Teška odluka: Zašto ne ostavljam nasledstvo svom sinu

„Ne mogu više, mama! Ili ćeš ga ti isterati iz stana, ili ću ja otići!“ viknula je Jelena, moja ćerka, tresući se od besa dok je stajala na sred dnevne sobe. Gledala sam je, nemoćna da izgovorim ijednu reč. Srce mi je tuklo kao ludo, a u grlu mi je stajala knedla. Sa druge strane sobe, moj sin Marko je sedeo zavaljen u fotelju, sa telefonom u ruci, ne podižući pogled.

„Šta sad ti imaš da se žališ? Ja sam ovde na bolovanju, tražim posao!“ promrmljao je Marko, ne skidajući pogled sa ekrana. Jelena je prevrnula očima i izašla iz sobe, zalupivši vrata tako jako da su se stakla zatreperila.

Ostala sam sama sa svojim mislima. Godinama sam radila dva posla – danju u školi kao nastavnica srpskog jezika, noću sam prevodila tekstove za razne firme. Moj bivši muž, Dragan, slao je redovno alimentaciju, ali to nije bilo dovoljno. Bilo je dana kada smo jeli samo supu i hleb. Deca su odrasla u skromnosti, ali sam ih učila da budu poštena i vredna.

Jelena je završila medicinu i zaposlila se kao medicinska sestra. Uvek je bila uz mene – kad sam imala problema sa srcem, ona me je vodila kod lekara, kupovala mi lekove, brinula o meni kao da sam njeno dete. Marko… Marko je bio drugačiji. Uvek buntovan, uvek nezadovoljan. Završio je srednju školu jedva, upisao fakultet pa odustao. Menjao je poslove, nikada nije mogao da se skrasi. Poslednjih godinu dana živi sa mnom i Jelenom jer ga je devojka izbacila iz stana.

Ponekad se pitam gde sam pogrešila. Da li sam ga previše štitila? Da li sam mu previše praštala? Sećam se jedne noći kada je imao deset godina – plakao je jer ga je otac zaboravio da pokupi iz škole. Tada sam mu obećala da ću uvek biti tu za njega. Možda sam to obećanje shvatila previše ozbiljno.

Pre nekoliko meseci počela sam da razmišljam o testamentu. Imam ovaj stan u Novom Sadu i malu vikendicu na Fruškoj gori koju sam nasledila od roditelja. Nije mnogo, ali za mene to predstavlja ceo život rada i odricanja. Prijateljica Ljiljana mi je rekla: „Milena, moraš da odlučiš kome ćeš ostaviti imovinu. Nije to samo stvar novca – to je stvar poštovanja i zahvalnosti.“

Jedne večeri, dok sam sedela sama u kuhinji, Marko je ušao i bez pardona rekao: „Mama, kad ti umreš, meni ostaje stan, jel’ tako? Jelena ima platu, njoj ne treba ništa.“ Pogledala sam ga pravo u oči i prvi put u životu nisam osetila ni trunku majčinske nežnosti – samo tugu i razočaranje.

„Marko,“ rekla sam tiho, „nasledstvo nije nešto što se podrazumeva. To je nešto što se zaslužuje.“ On se nasmejao podrugljivo: „Ma daj, mama! Pa ja sam tvoj sin!“

Te noći nisam spavala. Prevrćala sam se po krevetu i razmišljala o svemu što smo prošli. Sećala sam se kako me Jelena masirala kad me bolela leđa od čišćenja stepeništa po zgradama za dodatni dinar. Kako mi je donosila čaj kad bih se vratila promrzla iz prodavnice gde sam radila vikendom na kasi. Marko nikada nije pitao kako sam.

Sutradan sam otišla kod notara. Ruke su mi drhtale dok sam potpisivala papire. Ostavila sam stan Jeleni, a vikendicu ću prodati i novac donirati dečijoj bolnici u kojoj Jelena radi. Znam da će Marko biti besan. Znam da će me možda zauvek mrzeti zbog ove odluke.

Kad sam mu saopštila svoju odluku, vikao je na mene: „Ti si najgora majka na svetu! Kako možeš tako? Sve si mi uzela!“ Jelena je ćutala, suze su joj tekle niz lice.

„Marko,“ rekla sam mirno, „žao mi je što si tako razmišljao o meni sve ove godine. Nisam ti ništa uzela – ti si sam odlučio šta ćeš dobiti od mene.“ On je zalupio vrata i otišao.

Dani prolaze. Jelena mi pravi doručak svako jutro pre posla. Ponekad sedimo zajedno na terasi i gledamo kako sunce izlazi iznad grada. Pitam se da li sam bila prestroga prema Marku ili previše blaga sve ove godine.

Ali jedno znam – nasledstvo nije pravo koje se podrazumeva. To je poslednji poklon koji roditelj može da da detetu koje ga voli i poštuje.

Ponekad noću ležim budna i pitam se: Da li će mi Marko ikada oprostiti? Da li sam pogrešila što sam ga pokušavala zaštititi od svega – osim od njega samog?