Tri sata ujutru: Moj život među kontejnerima i predrasudama
„Opet kasniš!“, viknula je mama iz kuhinje dok sam tiho zatvarao vrata stana. Bilo je tri sata ujutru, a ja sam pokušavao da ne probudim mlađu sestru. „Ako zakasniš još jednom, gazda će ti odbiti od plate!“, nastavila je, ali nisam imao snage da odgovaram. Samo sam navukao kapuljaču i izašao u hladan beogradski mrak.
Dok sam koračao prema kontejnerima na Zvezdari, osećao sam kako mi se stomak steže od gladi i stida. Nisam želeo da iko od komšija vidi kako radim kao čistač. U školi sam bio odličan đak, a sada – evo me, praznim kante dok grad još spava. Sve zbog toga što tata više ne može da radi, a mama jedva sastavlja kraj s krajem kao spremačica u školi.
„Jovane, ajde brže!“, dobacio mi je kolega Dragan, stariji čovek sa kojim sam delio smenu. „Nemaš vremena za sanjarenje, vidiš da kasnimo!“
Nisam mu zamerio. Znao sam da i on ima troje dece i kredit za stan. Ali meni je bilo teže – ja sam imao još i indeks u džepu, studentske knjige koje su mirisale na papir i snove koji su mirisali na nešto bolje od ustajalog vazduha iz kontejnera.
Posle smene, trčao sam kući. Mama mi je ostavila hladan burek na stolu. Pojeo sam ga na brzinu, istuširao se ledenom vodom jer su nam isključili grejanje zbog duga, i krenuo na fakultet.
Na predavanjima sam sedeo u zadnjem redu. Uvek sam bio umoran, ali nisam dozvoljavao sebi da zaspim. Profesor Petrović me je često prozivao: „Jovane, reci nam ti – kako bi rešio ovaj zadatak?“ Znao sam odgovor, ali glas mi je drhtao od nesigurnosti.
Pauze su bile najgore. Ostali studenti su pričali o letovanjima, izlascima, novim telefonima. Ja sam ćutao. Jednom me je Marko upitao: „A gde ti radiš? Nikad te nema posle predavanja.“
Lagao sam: „Pomažem tati oko posla.“ Nisam imao hrabrosti da kažem istinu. Znao sam šta bi usledilo – podsmesi, šale na moj račun. Već sam jednom čuo kako neko šapuće: „Vidi ga ovaj iz kraja, smrdi na đubre.“
Kod kuće nije bilo lakše. Tata je bio ogorčen što više ne može da radi kao vozač GSP-a. „Nisam te školovao za ovo!“, vikao je kad bi video moju radnu uniformu. Mama je ćutala i plakala noću kad misli da ne čujem.
Jednog dana, sestra Milica došla je uplakana iz škole. „Deca su mi rekla da im smrdiš na đubre!“, jecala je. Srce mi se slomilo. Hteo sam da odustanem od svega – i posla i fakulteta.
Ali nisam mogao. Znao sam da ako sada stanem, nikada neću izaći iz ovog začaranog kruga siromaštva.
Na fakultetu se situacija pogoršala kad su počeli kolokvijumi. Nisam stigao da učim kao ostali. Jedne večeri, dok sam pokušavao da rešim zadatak iz matematike, tata je uleteo u sobu:
„Šta ti misliš, dokle ćeš ovako? Da li znaš koliko si nas obrukao? Svi znaju čime se baviš!“
„Tata, radim koliko mogu…“
„Neću da slušam! Bolje idi negde gde te niko ne zna!“
Te noći nisam spavao. Razmišljao sam o tome da odem iz kuće, ali gde bih? Nisam imao ni dinara sa strane.
Sledećeg jutra na poslu Dragan me je pogledao ozbiljno:
„Znaš, Jovane… Nije sramota raditi bilo šta pošteno. Sramota je krasti ili lagati.“
Te reči su mi se urezale u pamćenje.
Na sledećem kolokvijumu bio sam jedini koji je dobio desetku. Profesor Petrović me je pozvao posle časa:
„Znam kroz šta prolaziš“, rekao je tiho. „I ja sam nekad čistio stubišta po Dorćolu dok sam studirao. Ne dozvoli da te predrasude slome.“
Te reči su mi dale snagu.
Ali kod kuće – novi problemi. Tata je počeo da pije. Jedne večeri došao je pijan i bacio moju radnu uniformu kroz prozor:
„Neću više ovo u mojoj kući! Ili posao ili porodica!“
Mama je plakala, sestra vrištala. Ja sam ćutao i skupljao delove svog dostojanstva sa trotoara ispod prozora.
Sledećih dana nisam dolazio kući po nekoliko sati posle posla. Lutao sam gradom, gledao svetla Beograda i pitao se – ima li ovo ikakvog smisla?
Jednog dana na poslu naišao sam na staricu koja je kopala po kontejneru.
„Sine, ima li tu nešto za mene?“, upitala me je drhtavim glasom.
Dao sam joj pola svog sendviča.
„Bog ti dao zdravlja“, rekla je i nestala u magli.
Tada sam shvatio – nisam ja na dnu. Ima onih kojima je još gore.
Na fakultetu su me studenti počeli gledati drugačije kada su shvatili koliko znam. Marko mi je prišao:
„Izvini za ono ranije… Ako hoćeš, možemo zajedno spremati ispit?“
Prvi put posle dugo vremena osetio sam da pripadam negde.
Kod kuće se situacija nije popravila. Tata je izgubio volju za životom, mama se razbolela od stresa. Ja sam radio još više – noću praznio kontejnere, danju učio.
Na kraju godine dobio sam stipendiju za najbolje studente.
Došao sam kući sa pismom u ruci:
„Mama! Dobio sam stipendiju! Možemo platiti račune!“
Mama me je zagrlila kroz suze.
Tata nije rekao ništa. Samo je pogledao kroz prozor.
Danas radim kao inženjer u jednoj firmi na Novom Beogradu. I dalje pomažem mami i sestri. Tata više ne pije – ponosan je na mene, ali nikada to ne kaže naglas.
Ponekad prođem pored kontejnera koje sam nekad praznio i setim se svega što sam prošao.
Da li bih bio isti čovek da nisam morao kroz sve to? Da li nas sramota koju nosimo može ojačati ili nas zauvek obeleži?
Šta vi mislite – koliko nas zapravo određuje ono što radimo kad niko ne gleda?