Imam 70 godina. Sama sam. Postala sam teret svojoj ćerki.

— Milena, opet zoveš? — ćerkin glas je bio hladan, kao da joj svaka reč para uši. — Šta sad treba?

— Dušice, samo sam htela da te pitam da li bi mogla da mi doneseš lekove iz apoteke. Noge me danas baš izdaju… — glas mi je drhtao, ali sam pokušala da zvučim vedro.

— Mama, znaš da radim do kasno! Zar ne možeš sama? — uzdahnula je, a ja sam čula kako na drugoj strani linije neko viče „Jovana, požuri, kasnimo!”

— Ne mogu, dete… Znaš da mi je doktor zabranio da izlazim po ovom ledu. Bojim se da ću pasti.

— Pa šta hoćeš sad od mene? Da ostavim decu i posao i trčim kod tebe zbog jednog leka? — izgovorila je kroz zube.

— Samo sam pitala… ništa više. Izvini što smetam.

Prekinula je vezu. Ostala sam da gledam u stari telefon na stolu, dok su mi suze klizile niz obraze. U tom trenutku, kroz prozor mog malog stana na Novom Beogradu, gledala sam kako sneg prekriva park. Nekad sam tu šetala sa Jovanom dok je bila mala. Sad ne znam ni kad sam poslednji put čula njen smeh.

Nekad sam bila stub svega. Udovica od trideset pete, sama sam podizala dete, radila dva posla — prvo kao prodavačica u „C marketu”, pa onda čistila po zgradama. Nikad nisam žalila ni za čim. Sve za nju. Za moju Jovanicu. Kad je upisala fakultet, prodala sam burmu da joj platim knjige. Kad se udala za Marka, sama sam šila venčanicu od stare zavese. Bila sam ponosna.

Ali godine su prošle. Marko i ona su otišli u Zemun, dobili dvoje dece. Unuke viđam samo na slikama sa Fejsbuka. Nikad nisu prespavali kod mene. Uvek je bilo „nemamo vremena”, „bolesni su”, „daleko je”.

Prošle zime sam pala u kupatilu. Satima sam ležala na hladnim pločicama dok komšinica Vera nije došla po šećer i pronašla me. Jovana je došla tek sutradan.

— Mama, pa što nisi zvala? — pitala je bez trunke griže savesti.

— Zvala sam… ali nisi se javljala.

— Pa ne mogu stalno biti dostupna! Imam svoj život!

Tad sam prvi put osetila nešto što nisam znala da postoji — gorčinu prema sopstvenom detetu.

Dani su prolazili sporo. Televizor mi je bio jedini prijatelj. Ponekad bih sela na klupu ispred zgrade, ali niko nije imao vremena za razgovor. Vera je umrla prošlog proleća. Ostala sam sama među zidovima koji pamte bolje dane.

Jednog dana zazvonio je interfon.

— Dobar dan, gospođo Milena! Ja sam Ivana iz trećeg ulaza. Donela sam vam supu, čula sam od komšinice da ste bolesni.

Bila je to mlada žena sa dvoje male dece. Prvi put posle dugo vremena neko me pogledao sa toplinom.

— Hvala ti, dušo… Nisam imala snage ni da skuvam čaj danas.

— Ako vam nešto zatreba, samo recite! Moja mama kaže da ste njoj nekad pomagali kad je bila mala.

Te večeri prvi put za dugo nisam plakala od tuge nego od zahvalnosti.

Ali Jovana se nije javljala danima. Kad sam joj poslala poruku da mi je loše, odgovorila je:

— Mama, ne mogu sad! Marko ima temperaturu, deca su bolesna, a ja radim prekovremeno! Zar ne vidiš koliko imam obaveza?

Nisam više pisala.

Jednog dana skupila sam snage i otišla do njenog stana u Zemunu. Stajala sam pred vratima sa kesom punom kolača koje sam pravila celu noć.

Vrata je otvorila moja unuka Lena.

— Bako! — viknula je iznenađeno.

Jovana se pojavila iza nje, namrštena.

— Šta radiš ovde bez najave?

— Samo sam htela da vas vidim… Donela sam kolače koje voliš još iz detinjstva.

— Mama, stvarno nemaš takta! Sad baš spremamo ručak za Markove roditelje. Nisi mogla da pozoveš?

— Izvini… Nisam htela da smetam…

Osetila sam kako mi se srce steže dok su vrata polako zatvarana pred mojim licem.

Vratila sam se kući peške kroz sneg. Tog dana odlučila sam: neću više moliti za ljubav.

Proleće je donelo novu nadu kroz Ivaninu pažnju. Svaki dan bi svratila na kafu ili donela nešto iz prodavnice.

— Gospođo Milena, vi ste kao moja druga baka! — rekla mi je jednom prilikom dok smo zajedno gledale stare slike iz mog albuma.

Počela sam ponovo da se smejem. Osećala sam se korisno kad bih pričala Ivani kako se pravi pravi ajvar ili kako se vezu gobleni. Njena deca su me zvala „baka Mica”.

Ali Jovana nije dolazila ni za Uskrs ni za moj rođendan. Poslala je poruku:

— Srećan rođendan! Ne možemo doći, Lena ima kontrolni iz matematike.

Te noći nisam spavala. Gledala sam u plafon i pitala se gde sam pogrešila kao majka.

Jednog dana Ivana mi je donela papire iz opštine:

— Gospođo Milena, stiglo vam je rešenje za povraćaj poreza na stan!

Pogledala sam papire i setila se kako mi Jovana nikad nije pomogla oko birokratije. Sve sama — kao i ceo život.

Ivana mi je pomogla da popunim sve što treba. Osećala sam zahvalnost kakvu nisam znala da još mogu da osećam prema nekome ko nije krv moje krvi.

Leti smo zajedno išle na Kalemegdan sa njenom decom. Smejale smo se dok su deca jurila golubove. Prvi put posle mnogo godina osetila sam mir u duši.

Ali jednog dana Jovana me pozvala:

— Mama, čula sam od komšinice da si prepisala stan Ivani?!

Zanemela sam.

— Jesam… Ona mi pomaže kad niko drugi neće. Ona me voli kao svoju baku.

— Kako si mogla?! Ja sam ti ćerka!

— Bila si… Ali više ne znam ko si ti meni kad te nema kad mi trebaš najviše.

Jovana je prekinula vezu bez reči.

Nisam plakala tog dana. Samo mi je bilo žao što smo došli dotle.

Sada sedim u svojoj sobi dok Ivana i njena deca prave palačinke u kuhinji. Čujem njihov smeh i osećam toplinu koju nisam imala godinama.

Ponekad pogledam Jovanu na slikama sa njenom porodicom i pitam se: Da li krv zaista znači ljubav? Da li roditelj treba zauvek da prašta i daje sve bez obzira na to koliko ga dete odbacuje?

Možda porodica nisu oni koji nose tvoje prezime, već oni koji te drže za ruku kad ti najviše treba… Šta vi mislite? Da li bih trebala da oprostim svojoj ćerki ili da nastavim dalje sa onima koji su tu uz mene?