Izgubljena među rafovima: Borba jedne bake sa savremenim supermarketom

— Gospođo, pomerite se malo, blokirate prolaz! — začula sam nervozan glas iza sebe dok sam pokušavala da dohvatim teglicu džema sa najviše police. Ruke su mi drhtale, a štap mi je klizio po pločicama. Osećala sam kako mi obrazi gore od stida, ali nisam mogla brže. U tom trenutku, supermarket u centru Beograda, sa svojim blještavim svetlima i beskrajnim redovima, delovao mi je kao lavirint iz kojeg nema izlaza.

— Izvinite, samo da dohvatim ovo… — promrmljala sam, ali mladić je već prošao pored mene, kolica mu su udarila u moj štap. Osetila sam bol u ruci, ali još više me zabolela njegova ravnodušnost. Nekada sam ovde dolazila sa mužem, zajedno smo birali voće i smejali se na kasi kad zaboravimo nešto važno. Sada sam sama, a svaki odlazak u prodavnicu postao je borba.

Krenula sam dalje, pokušavajući da pronađem mleko. Sve je bilo premešteno od prošlog puta. Nove akcije, novi redosled. Slova na natpisima bila su sitna, a svetla su me zaslepljivala. Zastala sam pored frižidera i uzdahnula. „Zašto sve mora biti tako komplikovano? Zar niko ne misli na nas starije?“ pomislila sam.

U tom trenutku zazvonio mi je telefon. Bio je to moj sin, Marko.

— Mama, jesi li završila kupovinu? — pitao je bez pozdrava.

— Još nisam, sine. Ne mogu da nađem mleko… Sve su premešali.

— Mama, rekao sam ti da naručiš preko interneta! — uzdahnuo je. — Ne moraš više da ideš sama.

— Znaš da ne volim to. Volim da biram sama šta ću da jedem. I… — zastala sam, ne želeći da priznam koliko mi znači i taj mali izlazak iz stana.

Marko je ćutao nekoliko sekundi.

— Dobro, ali požuri. Znaš da ti nije lako.

Prekinula sam vezu i nastavila dalje. Osećala sam se kao teret. Kao da sam smetnja svima — i svom sinu i nepoznatim ljudima u prodavnici. Setila sam se vremena kada sam bila brza i spretna, kada su moji unuci trčali oko mene dok im kupujem čokoladice.

Na kasi je bila gužva. Ispred mene žena srednjih godina nervozno je prebacivala stvari iz kolica na traku.

— Gospođo, možete li malo brže? — obratila mi se kasirka kad sam došla na red.

— Izvinite, ruke mi nisu kao nekad… — pokušala sam da objasnim dok sam vadila novčanik iz torbe.

— Sledeći! — viknula je kasirka čim sam platila, a ja sam jedva stigla da pokupim kese.

Na izlazu sam sela na klupu i pustila suzu. Niko nije primetio. Svi su žurili svojim putem, gledali u telefone ili pričali o popustima. Osećala sam se nevidljivo.

Kod kuće me dočekala tišina. Marko mi je poslao poruku: „Javi kad stigneš kući.“ Odgovorila sam kratko: „Stigla sam.“ Nisam imala snage za više reči.

Kasnije tog dana, komšinica Ljiljana svratila je na kafu.

— Milice, što si tako bleda?

Ispričala sam joj sve što se desilo.

— Znaš, nisi ti jedina — rekla je tiho. — I meni je svaki odlazak u prodavnicu stresan. Sve je za mlade. Police visoke, slova sitna, niko nema strpljenja za nas.

— Ali šta možemo? — pitala sam očajno.

— Možda da pišemo upravi supermarketa? Da tražimo pomoć ili makar veća slova na natpisima?

Pogledale smo se i nasmejale kroz suze. Bilo nam je jasno da nismo same u ovoj borbi.

Te noći dugo nisam mogla da zaspim. Razmišljala sam o svemu što se promenilo poslednjih godina — ne samo u prodavnicama, već i među ljudima. Gde je nestala empatija? Zašto nas starije niko više ne vidi?

Možda će neko reći da preterujem ili da treba da se prilagodim novom vremenu. Ali zar nije vreme da se i društvo prilagodi nama? Da li smo stvarno postali teret ili samo podsećanje na to koliko brzo vreme prolazi?

Ponekad se pitam: koliko još puta ću morati da budem nevidljiva među rafovima pre nego što neko primeti koliko nam malo treba — samo malo razumevanja i strpljenja?