Testament u Senci: Istina o Porodici i Nasleđu

— Mama, moraš da ustaneš! — vikala je Jelena dok me je tresla za rame. Znoj mi je curio niz čelo, a srce mi je tuklo kao da će iskočiti iz grudi. U sobi je mirisalo na vreo asfalt i stare zavese. Nisam mogla da pomerim ruku.

— Zovi hitnu! — povikao je Marko, njen muž, dok je pokušavao da me podigne. U tom trenutku nisam znala da li me više boli telo ili duša. Oduvek sam bila stub ove kuće, a sada sam nemoćna kao dete.

U kolima su Jelena i Marko ćutali. Samo se čulo kako Jelena panično telefonira: — Doktore Petroviću, mama mi je loše… Da, odmah dolazimo… — Glas joj je drhtao, ali u očima sam joj videla nešto drugo. Strah? Brigu? Ili možda nešto što nisam želela da priznam ni sebi.

U bolnici su me smestili na odeljenje interne medicine. Doktori su dolazili i odlazili, a ja sam ležala pod belim čaršavima, slušajući kako se Jelena raspituje o terapiji, lekovima, mogućnostima za privatnu negu. Marko je sedeo u hodniku i nervozno listao telefon. Nisam mogla da ne primetim kako su stalno šaputali kad misle da ne čujem.

Prvog dana su ostali do kasno uveče. Doneli su mi voće, sokove, čak i moju omiljenu knjigu. Ali već drugog dana Jelena je počela da priča o kući:

— Mama, znaš da bi trebalo da razmisliš o tome šta će biti sa imanjem. Ti si sad slaba, a znaš koliko nam znači da sve bude sređeno… Da ne bude problema kasnije.

— Jelena, još sam živa — promrmljala sam kroz zube.

— Znam, ali nikad ne znaš… — dodala je tiho.

Te noći nisam spavala. Gledala sam u plafon i razmišljala o svemu što sam prošla. O tome kako sam sama podigla Jelenu i njenog brata Nikolu nakon što nas je muž ostavio zbog druge žene iz susednog sela. O tome kako sam radila u školi i na njivi, kako sam štedela svaku paru da njima bude bolje. A sada, kad više nemam snage ni da ustanem iz kreveta, osećam se kao teret.

Nikola se nije pojavio ni trećeg dana. Poslao je poruku: „Mama, ne mogu da dođem, posao me pritiska. Javi ako treba nešto.“ Znam da ga posao u Beogradu guši, ali znam i da mu nije stalo do ove kuće kao Jeleni. On ima svoj život, svoju porodicu.

Jelena je svakog dana dolazila sa Markom. Donosili su mi supu iz restorana, pričali o renoviranju kuće, o tome kako bi mogli prodati deo placa za stan u Novom Sadu. Sve češće sam ih zatekla kako gledaju stare papire i katastarske listove koje sam držala u fioci.

Jednog popodneva, dok sam pokušavala da zaspim, čula sam ih kroz poluotvorena vrata:

— Ako mama prepiše sve na mene, možemo konačno srediti kredit — šaputala je Jelena.

— Samo pazi da Nikola ne sazna — odgovorio je Marko.

U tom trenutku mi se srce steglo jače nego ikad pre. Da li sam im samo sredstvo za rešavanje njihovih problema? Da li je sva njihova briga samo zbog nasleđa?

Izašla sam iz bolnice posle nedelju dana. Jelena me dovezla kući i odmah počela da raspoređuje stvari po kuhinji:

— Mama, treba ti pomoć oko svega. Možda bi bilo dobro da neko stalno bude s tobom?

— Hvala ti, ali još mogu sama — odgovorila sam hladno.

Te noći sam dugo sedela za stolom u praznoj kuhinji. Gledala sam stare fotografije: Jelenu kao malu devojčicu na biciklu; Nikolu sa ranjenim kolenom; mene i njih dvoje na proslavi mature. Suze su mi same tekle niz lice.

Sutradan sam obukla najbolju haljinu i otišla kod advokata u gradu. Sela sam preko puta njega i rekla:

— Želim da promenim testament.

Gledao me je iznenađeno:

— Gospođo Milice, jeste li sigurni?

— Nikad sigurnija — odgovorila sam odlučno.

Nisam želela da deca saznaju dok ne bude kasno. Ostavila sam im sve što im pripada, ali pod jednim uslovom: da zajedno brinu o meni do kraja života. Ako to ne ispune, sve ide u humanitarnu organizaciju za decu bez roditelja.

Kad sam se vratila kući, Jelena me dočekala s osmehom:

— Mama, gde si bila?

— Na kafi sa starom prijateljicom — slagala sam prvi put u životu.

Od tada gledam svoju decu drugim očima. Ponekad poželim da im kažem istinu, ali onda se setim njihovih šapata u bolnici i shvatim koliko su ljudi spremni na sve zbog imovine.

Pitam se: Da li je ljubav moje dece iskrena ili je samo maska za njihove interese? Da li će jednog dana shvatiti šta su izgubili zbog pohlepe?

Možda će neko od vas znati odgovor bolje od mene.