Zašto Baba i Deda Ne Razumeju? Vapaj Male Milice

„Neću lutku! Hoću Lego kocke!“, viknula sam iz sveg glasa, ali moj glas se izgubio u mirisu sveže pečenih kiflica i zvuku dedinog kašlja. Baba je već pažljivo raspakovala novu krpenu lutku, ručno šivenu, sa crvenim pletenicama i vezom na haljinici. Deda je klimnuo glavom, zadovoljan što su još jednom pogodili „pravu stvar“ za mene.

„Milice, vidi kako je lepa! Tvoja baba je pravila ovakve lutke još kad je bila devojčica. To je prava igračka, a ne te tvoje kockice“, reče deda, dok mi je gurao lutku u ruke. Osetila sam kako mi se suze skupljaju u očima. Nisam želela da ih povredim, ali nisam mogla više da ćutim.

„Ali deda, meni se više sviđaju Lego kocke! Mogu da pravim šta hoću, da gradim kule, robote, čak i kućicu za lutku ako hoću!“, pokušala sam da objasnim, ali baba je već prešla rukom preko mog čela.

„Ma pusti ti te moderne gluposti. Sa ovim ćeš naučiti da budeš prava devojčica. Vidi kako je mekana, možeš da je češljaš, oblačiš…“, govorila je tiho, kao da me uspavljuje.

U tom trenutku sam poželela da nestanem. Da odem kod mame i tate u dnevnu sobu, gde su gledali vesti i pravili se da ne čuju naš razgovor. Ali znala sam da ni oni neće stati na moju stranu. „Pusti babu i dedu, oni te vole na svoj način“, rekla mi je mama prošli put kad sam se žalila.

Ali zašto niko ne razume šta ja želim? Zašto svi misle da znaju bolje od mene?

Sledećih nekoliko dana lutka je stajala na polici, netaknuta. Baba je svaki put kad bi prošla pored nje uzdahnula i pogledala me ispod oka. Deda je jednom čak pitao: „Milice, zašto ne igraš sa lutkom? Zar ti nije lepa?“

Slegla sam ramenima. Nisam imala snage da opet objašnjavam.

Jednog popodneva, dok sam slagala Lego kocke na podu svoje sobe, baba je ušla bez kucanja. Sela je na krevet i gledala me kako pravim svemirski brod.

„Šta to praviš?“, upitala je tiho.

„Svemirski brod. Ovaj deo ovde je za komandanta, a ovde spava posada“, objasnila sam joj, nadajući se da će bar malo razumeti.

Baba je ćutala nekoliko trenutaka. Onda je uzela jednu kockicu i nespretno pokušala da je spoji sa drugom.

„Nije lako kao što izgleda“, promrmljala je.

Pogledala sam je iznenađeno. Prvi put mi se učinilo da želi da razume.

„Znaš… kad sam ja bila mala, nije bilo ovakvih igračaka. Imali smo samo krpene lutke i drvene konjiće. Sve drugo smo morali sami da napravimo“, rekla je zamišljeno.

„Ali sada ima svega… Zašto ne mogu da imam ono što volim?“, pitala sam tiho.

Baba me je pogledala tužno. „Možda zato što se bojimo da ćemo izgubiti ono što smo mi voleli. Da ćeš zaboraviti na nas ako voliš nešto drugo.“

U tom trenutku sam shvatila – nije problem u meni ili mojim željama. Problem je u njihovom strahu da ih neću voleti ako ne volim isto što i oni.

Te večeri sam uzela lutku sa police i stavila je pored svemirskog broda od kockica. Sutradan sam pokazala babi kako lutka može biti kapetan broda.

Deda se nasmejao prvi put posle dugo vremena: „Eto vidiš! Može i jedno i drugo.“

Ali sledeći rođendan opet su mi doneli novu lutku. Ovog puta nisam plakala. Samo sam ih zagrlila i šapnula: „Hvala vam.“

Nekad se pitam – koliko puta moramo ponoviti šta volimo dok nas odrasli zaista ne čuju? I zašto im je toliko teško da prihvate da se svet menja, a s njim i naše želje?